Дуготрајно еколошко загађење због слабе биоразградљивости
Одбаченим пластичним боцама може бити потребно 200-500 година да се разграде у природном окружењу. Велике количине непрописно одбачених боца доводе до "белог загађења", нарушавајући урбане пејзаже и природне пејзаже.
Фрагменти који заврше у тлу ометају усеве да апсорбују воду и хранљиве материје, што резултира смањеним пољопривредним приносима. Штавише, одлагање ових боца на депоније дугорочно троши земљиште и ризикује контаминацију подземних вода.
Пластичне боце које улазе у океане угрожавају морски живот; Документовано је да је најмање 276 морских врста широм света умрло након гутања пластичних остатака. Када се разбије на мање честице, ова пластика такође може да путује ланцем исхране.
Здравствени и еколошки ризици микропластике
Током употребе, хабања или излагања светлости, пластичне боце непрекидно избацују микропластичне честице мање од 5 милиметара у пречнику. Појединци који редовно пију из пластичних флаша могу унети до 5 грама микропластике недељно - отприлике као тежина кредитне картице.
Ова микропластика може продрети кроз људску крвно-мождану баријеру и акумулирати се у артеријама, повећавајући ризик од стања као што су болести срца и мождани удар. Они такође могу представљати потенцијални ризик за развој фетуса и деце.
Висока потрошња ресурса и енергије у производњи
Примарна сировина за пластичне боце је синтетичка смола на бази нафте. Производња једне тоне ПЕТ пластичних боца троши приближно шест тона нафте, што их чини производима који су у великој мери зависни од фосилних горива.
Производни процес ствара значајне емисије гасова стаклене баште. Током читавог свог животног циклуса, пластичне боце имају угљенични отисак који је знатно већи него код алтернатива паковања за вишекратну употребу – као што су стаклени или метални контејнери – чиме се погоршава терет емисије угљеника.

